Добро дошли +++Храм"Преображења Господњег"+++Трећа парохија дервентска
"Ако Господ не сазида дом,узалуд се труде они који га зидају;ако Господ не сачува град,узалуд не спава чувар."

петак, 06. март 2015.

Епископ Хризостом одржао предавање на тему "Православље - наука светих сабора" /Видео прилог/


Поводом Недјеље Православља 1. марта 2015. године са почетком у 18:00 часова, одржана је трибина у Центру за културу у Бијељини. Предавање на тему„ПРАВОСЛАВЉЕ- НАУКА СВЕТИХ САБОРА“  одржао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г.г. Хризостом.
Са великим интересовањем, присутни су пратили предавање Преосвећеног Владике г. Хризостома, коме су након предавања поставили одређена питања.


    У наставку прилажемо предавање Преосвећеног Владике г. Хризостома:


    Прва недјеља великог и часног поста, а то је управо ова недјеља,  назива се Недјељом Православља. Заправо, она је посвећена ПРАВОСЛАВЉУ као учењу, вјеровању и исповиједању Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Централна тема НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА је НАУКА, наука о ИСТИНИТОМ БОГУ, О ПРИРОДИ И СУШТИНИ ИСТИНИТОГ БОГА, НАУКА О ХРИСТУ – ОВАПЛОЋЕНОМ БОГУ ЛОГОСУ, ОДНОСНО БОГОЧОВЈЕКУ, НАУКА О ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, НАУКА О СВИЈЕТУ И ЧОВЈЕКУ, НАУКА О СМИСЛУ И СВРСИ ПОСТОЈАЊА. Дакле, када данас размишљамо и говоримо о Недјељи Православља као значајном датуму и празнику наше Цркве, онда управо треба да обратимо пажњу на оно што ову Недјељу чини посебном и православном. 
    Наука је продужетак Божије ЛОГОСНОСТИ и зато је веома битно да свака наука буде лишена сваке нелогосности, да буде уистину наука, а не теорија. Из тог разлога Црква је сазивала васељенске и помјесне Саборе како би се Саборски расправила сва питања која су се тицала учења појединих људи или група, који су стварали теорије, а које су биле резултат њихових личних философија. Философија није наука. Она је љубав према мудрости, а мудрост која није по Богу и која није Теологија је врло често дискутабилна. Ево шта каже Свети старац Пајсије по том питању : ''Треба пазити да се не вјерује сопственом уму, јер, ако је човек духован па вјерује свом уму - прелестиће се, а ако је од овога свијета - полудјеће. Не треба да вјерује свом разуму. Треба да пита, да се савјетује, да освећује своју мудрост. И уопште, човјек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује.  Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.'' 
Врло је битно подвући оно што је најважније у овим ријечима старца Пајсија. Прво, да је људска мудрост или пријатељство према мудрости пројављивала се код јеретика и расколника. Друго што је врло битно истаћи јесте констатација да је много варалица, које су лаковјерни или ''по природној простоти'' људи, како би рекао старац Пасије, сматрани или ''проглашавани'' светима или светитељима. Случај ''Распућина'' остао је као парадигма у новијој историји човјечанства и наше православне духовности. Његов случај нас увијек опомиње, а чему управо говори старац Пајсије. Ово је веома битна поука Светог старца Пајсија, који говори о потреби освећења нашег ума, нашег расуђивања и размишљања. А, то је управо рађено на Светим васељенским саборима. Оци Сабора су се, као и данас, прије свега молили Духу Светоме да их освети, да ум њихов освети и умудри како би могли доносити одлуке које ће имати спасавајуће дејство.
    Недјеља Православља је, истовремено, и молитвено-литургијско сјећање на један велики историјски догађај, а то је тријумфална побједа православља над свим јересима и коначно васпостављање поштовања икона 843. године, за вријеме царице Теодоре и патријарха Методија, послије дугог гоњења икона у VIII и IX вијеку. Недјеља Православља значи Недјеља праве вјере, правог слављења Бога у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа. У овај дан, а према синаксару, помиње се и чудо са царем Теофилом, гонитељем икона, којем су опроштени гријеси, пошто се Црква молила за њега, а он се претходно покајао.  
    Дакле, православље је доживјело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. Тада долази до пуне пројаве цјелокупног богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука не само Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године, већ и свих претходних светих Васељенских сабора. Било је потребно да прође још 56 година од последњег Сабора Јединствене Цркве, е да би Православље дефинитивно тријумфовало над јеретицима. 
    Подсјетимо се, да је јединство Цркве Христове поцијепано великим расколом између Римске и Цариградске цркве 1054. године. (Наиме, када већ говоримо о овоме цијенимо корисним подсјетити се на то да се 1054. године десило међусобно анатемисање двојице поглавара цркава – римског и цариградског- и то тако што је изасланик папе анатемисао патријарха Цариградског, да би одмах патријарх Цариградски бацио анатему на папу римског. Дакле, ради се о личним анатемама, али не и о анатемама на Цркве, а што је и немогуће. Сви смо ми учили у школама како се 1054. године десио велики раскол између ''источне и западне цркве''! Ово је потпуно погрешно и произвољно тумачење једног историјског догађаја. Прво, никада нису постојале, нити данас постоје, источна и западна црква. 1054. године постојале су цркве које су имале достојанство Патријаршије и то по резиденцијалним градовима: римска, цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска, те архиепископија Кипарска. Дакле, остали патријарси нису били директно умјешани у спор између Цариградског и Римског епископа, нити су ни један, нити други, имали пуномоћја осталих за њихове размјерице, па ни за међусобне анатеме. Како је дошло до тога да се географски Запад идентификује са папом, а исток са Цариградским патријархом то је тема за историчаре. Ми можемо само изнијети  наше размишљање да је то посљедица подјеле Ромејског (Римског) царста на Источно и Западно и пројављивање источног цезаро-папизма и западног папо-цезаризма. Можда су ово погрешне процјене, али ми их износимо само као размишљање.
    Али, вратимо се теми данашњег предавања. Седми Васељенски сабор у Никеји, одржан је у периоду од 24. септембра до 23. октобра 787. године. На овом последњем јединственом Васељенском сабору Цркве, осим доношења учења, односно науке о поштовању и природи икона, утврђено је учење Цркве донесено на претходних шест Васељенских сабора и обновљена анатема на све јеретике – поименично и њихове присталице. 
    Још је у 4. вијеку Свети цар Константин, иако још није био крштен, увидио која је и каква опасност, не само за Цркву већ и за Империју, лажно и погрешно религијско учење, учење вјере. Управо ових наших дана и година, дакле у наше вријеме, својим очима видимо и читамо, а ушима слушамо до којих граница безумља и нечовјечности погрешна религијска наука може досвести не само појединце већ читаве масе.   Свети Цар Константин лично је иницирао да се сазове први Васељенски сабор како би Црква ријешила питање аријевог учења. И тако од 325. до 787. године Црква се, Духом Светим руковођена, САБОРСКИ увијек борила против свих нових погрешних и лажних учења са једним циљем, а то је: ДА НАУКА ГОСПОДЊА БУДЕ ТАЧНА И СПАСАВАЈУЋА. Ако лијек није исправан, онда је он отров и он је смртоносан. Тако је и са Науком Господњом. Она мора бити увијек ТАЧНА И ЗДРАВА како би била божански хљеб који се једе и божанско пиће које се пије и како би као таква била лијек против свих не само лажних већ смртоносних наука и учења. Сад видимо колико је битно за спасење ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ! - светим саборима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве утврђено. Без САБОРНОСТИ ЦРКВЕ нема спасењске науке и то је оно што данас чини велики проблем дијалогу између православних цркава, с једне стране, и римокатоличке цркве с друге стране. Саборске одлуке и изрази (ороси) нису и не могу бити резултати парцијалних дијелова Цркве, нити философских и људских мудрости, већ СВЈЕДОЧАНСТВО Духа Светога у Саборности Цркве.      
    Тема Седмог васељенског Сабора била је ИКОНА, односно,  поштовање светих икона. 754. године одржан је псеудо-сабор иконобораца који су, иконоборство наметнули као ''догму'' и забранили поштовање икона и њихово цјеливање. Иначе, иконоборство је настало у јудео-хришанском крилу Цркве,   предвођено царевима Лавом Исавријанцем, Теофилом и посебно   Константином V Копронимом. Наиме, они су на основу старозавјетне забране ''не прави себи идола, нити каква лика; немој им се клањати, нити им служити'', а што представља и суштину Друге заповијести Божије, тврдили да је истицање икона и њихово цјеливање повратак у многобоштво и да се коси са заповједи Божијом.    Такво једно учење и такво једно библијско упориште наишло је на велики одјек међу Хришћанима. И као што је обично и устаљено било међу Грцима, Јерменима, Римљанима и другим народима Римске империје, развила се велика дискусија по овом питању, водиле су се жучне разправе, трвења и оспоравања, која су увелико угрозила стабилност Империје. Треба имати у види и другу чињеницу, а то је,  да истовремено са истока и југоистока Империје увелико надире ислам који је својим дјеловањима и учењима доприносио овим и оваквим расправама. 
    Вратимо се за тренутак на саму ИКОНУ. Први пут ИКОНА се спомиње у Библији приликом стварања човјека.Тако, у првој глави Књиге Постања читамо: ''Потом рече Бог (Отац): да начинимо човјека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од ... И створи Бог човјека  по обличју својему, по обличју божијем створи га ...'' Обличје на грчком каже се катх икона! Ово је, уистину, највеличанственије мјесто у читавој космогонији. Дакле, човјек није случајност, нити, пак, нека неодређена форма. Он је кат' икона – по обличију самога Бога створен и то је та божанска димензија човјека, која се изображава по божијем узору и на иконама. Сам Син Божији узима управо обличје човјека и постаје у свему једнак и раван нама. Оваплоћени Логос обнавља ону првобитну икону човјекову, која је гријехом била срозана до те мјере да је била само сјенка смрти.  Човјечанство је процесом грјеховне декаденције дошло до тога да ствара ''богове и божанства'' по природи својих гријехова. Они су почели, како каже Св.ап. Павле, да обожавају твар умјесто Творца,  као што су сунце, животиње, биљке или су измишљали којекава божанства по подобију  природних сила и њихових пројавама у природи. Пантеони богова и божанстава римских, грчких, вавилонских, египатских, индијских, кинеских, индоевропских и словенских преставља врхунац људског пада. То, међутим, нема никаве везе, нити повезаности са ИКОНОМ  којом је човјек повезан са својим архитипом, тј. самим Богом.    
    Сигурно да Црква није могла остати под стигмом иконоборства које је насилно наметнуо цар Констатнтин Копроним. Зато је и сазван Други Никејски сабор, односно Седми Васељенски 787. године како би оци Цркве, њих 367 епископа, поново и изнова размотрили теологију иконе и однос Цркве према ИКОНИ. Након мјесец дана саборских засиједања и разматрања свих аспеката везаних за ИКОНЕ, Црква је САБОРСКИ утврдила и одредила да треба и да је неопходно правити разлику између обожавања, које је припада само и једино  Богу и никоме више, и поштовања које се показује према светима изображеним на светим иконама. 
    За разлику од претходних васељенских сабора, осим патријарха Тарасија, те папиног изасланика и других отаца епископа овом сабору по први пут присуствовао је већи број монаха. Зашто? Због тога што су монаси поднијели највећи терет гоњења и били жртве прогона од иконобораца. 
    Оци овог Сабора су заузели изразито благ и хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су гонили иконо-поштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу.    На седмом васељенском сабору поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је, да поновимо, учење да предмет поштовања јесте ЛИЧНОСТ представљена на икони, а не дрво или боје или окови иконе;  да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. 
    Израз ЛИЧНОСТ или на грчком ''просопон'' је од суштинског значаја у овој одлуци сабора. Личност је пуноћа интегритета и идентитета изображеног на икони. Дакле, свети или светитељ на једној икони не може и не смије бити умјетникова фикција, већ ЛИЧНОСТ са цјеловитим својим интегритетом. Обратите пажњу на ово што сам рекао: не може и не смије иконописац да изображава своје фикције (замишљене или измишљене ликове) већ мора изобразити ЛИЧНОСТ светитеља. Иконописац мора, претходно, да добро и потпуно упозна онога кога иконично изображава крос његово житије. Дргим ријечима иконописац мора ЛИЧНОСНО познати онога кога изображава, а не да буде као што је случај са Мона Лизом о којој се ево вијековима расправља ко је заправо Мона Лиза, или кога она представља - личност или идеју, фикцију? Сјећате се како су прије неких 20-30 година којекави продавци и препродавци продавали којекаве иконе по улицама, а јадни наши људи су узимали те ''слике'' и стављали их у своје домове. Свети архијерејски сабор наше помјесне Цркве донио је одлуку да се у наше храмове и у домове православних хришћана мора поставити православна икона са свим овим горепомеутим атрибутима личности. 
     Утврђена је вјера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вјечне и непролазне ЛИЧНОСНЕ љепоте, прије свега Господа Христа као Богочовјека, Пресвете Богородице, светих апостола и њихових светих прејемника светитеља, светих мученика, преподобних и богоносних отаца и свих праведних. У том смислу и човјек је прекрасна икона - Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човјек, оваплотио се, да би показао да је човјек најљепше и најдивније Божије створење.  Говорећи о овоме, владика Атанасије Јевтић каже: ''Човјек је требало да буде свештеник свијета, посредник између Бога и свег створеног свијета, да приносећи свијет Богу као захвалност, као жртву љубави и дивљења, преображава свијет, да би се он, а кроз њега и читав свијет, спасли пропадљивости и ушли у живот вјечни. Осим тога, као боголика личност, човјек живи и дјела у заједници са Богом и другим људима и бићима, а при томе не губи свој идентитет. Он остаје особена, непоновљива личност, која се кроз тај однос још више изграђује и усавршава као личност. Човјек је, дакле, створен као икона Бога који јесте Љубав, заједница три личности, оригиналне и непоновљиве – Оца, Сина и Духа Светога, „повезане јединством бића и заједништвом живота, у вечној божанској љубави и слободи“, при чему се три лица не сливају и не раздељују.'' А свети владика Николај додаје да је „то дејство љубави сваког лица према друга два. Јер свако од њих из љубави тежи, да увелича и прослави остала два лица Свете Тројице“.  '' Створен по узору на начин постојања Свете Тројице, човјек се као личност може остварити једино кроз ничим условљену, дакле, слободну љубав између човјека и Бога, с једне стране, и човјека и човјека, са друге стране'' закључује владика Атанасије.  
    На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, патријарх Цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су животе свој положили бранећи иконе.    Донијет је познати израз-формула сабора, исповиједање вјере у вези с питањем светих икона, који гласи:
    Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној Митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Саборне Цркве, одреди следеће: 
    Христос Бог наш, Који нам је даровао свјетлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре"(Еф 5,27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: "Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека" (Мт 28,28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих повјеровали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели ријеч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9,12). Јер, усудише се да клеветају богољепни украс свештених посвета (дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. O њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јер 12,10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.
    Зато Господ Бог, не подносећи да гледа своје вјерне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (Епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би божанско предање Саборне Цркве заједничком одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест Васељенских сабора... 
    И сажето говорећи: Ми се држимо неизмјенљиво свих Црквених завјештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповиједи, ради потврђивања истинитог а не привидног очовјечења Бога Логоса, и служи једнакој истовјетној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.
Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога, Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове (иконе) стално посматрају у иконичним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје цјеливање и почасно поклоњење, али не и истинско служење по вјери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и свјетлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер, част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.
    Јер, тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки пјевати Цркви побједничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер, уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Соф 3,14-15; Вар 3,13).
Оне, пак,  који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста, или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа.
    Овај орос - формула све до данас остао је критеријум и мјерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи и суштини христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. 
    Ево послије толико вијекова и година  ми данас православни Срби Бијељине и Семберије  овим предавањем сјећамо се ових Сабора и њихових одлука и истичемо и славимо ПРАВОСЛАВЉЕ као вриједносну НАУКУ светих отаца утврђену и освећену САБОРИМА, а не наметнуту вољом овога или онога цара или господара; науку која спасава, науку која извире из Светог писма и Светог предања. Светосаборска наука и учење није наука философа, нити религијске философије, како обично неки мисле. Не!  Она је светосаборска и светодуховска наука!
    Древна пракса Цркве јесте да се данас у Недјељу православља послије свете литургије  чита СИНОДИКОН, односно проглас Сабора од 11. марта 843.године: У нашој помјесној Цркви та је традиција током времена изчезла. Ми смо направили синопсис тог прогласа у којем се истиче:
    Прво,  да ми данас прослављамо дан обновљења (православља). То само по себи говори да је ПРАВОСЛАВЉЕ дуги низ година и деценија било прогањано, одбачено и забрањено! 
    Друго, да се обнавља пуноћа Цркве божије настала од оних који претходно живљаше у многобоштву. У овом дијелу Синодикона ми препознајемо одрећено нерасположење према онима из јудејства, а који се сматраху потсрекачима христолошких јереси!
    Треће, да се стање у Цркви од 754. до 843. године, дакле период иконобораца упоређује се са ''хладном зимом'' пуном злобе. 
    Четврто, да је на сву срећу и радост православним хришћанима дошло рано духовно прољеће! Ово је врло битно да се и ми сјетимо наше дуге и хладне зиме атеизма и богоотпадништва пуне злобе  иза којег, ево хвала Богу, живимо ''духовно прољеће наше ОБНОВЕ у вјери, у побожности и црквености''.
    Пето, да непријатеље (јеретике иконоборце, а прије тога монотелите, монофизите, несторијевце итд.) који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнсоше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва,  Црква анатемише.
    Шесто, да Бог не презре глас (мољења) оних (прогоњених православних хришћана) који Му вапијаху (ријечима св. Цара Давида): "Сјети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) помазаника (Христа) Твога" (Пс. 88,51-52). Наслијеђе, пак, Христово јесу они који су смрћу Његовом искупљени,  и који су  повјеровали у Њега проповједањем ријечи (Божије) и који су поштовали ликовна изображења крста, страдања и чудеса Христових прије крста и послије крста, апостола, мученика, а преко њих исповедника и подвижника и др.
    Седмо, да на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен, подвиге и вијенце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Вјенцедавац извршио посред земље.
И на крају Синодикона се констатује:
    Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...)

Срећан и благословен нек је данашњи празник Православља, срећан, спасоносан  и благословен нека је овај пост који постимо и да у здрављу, радости и весељу дочекамо и славно Христово Васкрсење. 
Живјели и Бог вас благословио.

Извор:Епархија ЗТ